Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Zdra­vo, La­žni. Umje­sto da te, na po­čet­ku, pi­tam za ju­nač­ko zdra­vlje, pi­ta­ću te ne­što dru­go. Sje­ćaš li se one sce­ne iz fil­ma ,,Bal­kan­ski špi­jun'' kad Ili­ja Čvo­ro­vić pi­ta sta­na­ra ka­ko nje­go­va bo­lest? Ovaj mu od­go­vo­ri – do­bro je, sa­mo me ona do­bro slu­ži. Ja ću te­be pi­ta­ti – ka­ko tvo­ja mr­žnja? Slu­ži te do­bro? Pri­mi­je­tio sam još dav­no, kad god za­sik­ćeš iz te­le­vi­zo­ra, da sa pu­no mr­žnje go­vo­riš o svi­ma ko­ji te ne go­ti­ve. Ste­kao sam uti­sak da je tvo­ja mr­žnja to­li­ka da ti iz­ob­li­či li­ce. Kad ono ju­nač­ki po­dig­neš obr­vu... Ne­go, ima ne­ko­li­ko go­di­na, ja sma­njim ton na TV-u kad ti ne­što rmo­riš. On­da te bo­lje ,,ču­jem''. Sve ti se li­ce zgr­či, zu­bi si­je­va­ju, be­čiš se bo­lje ne­go iko. Ne­moj. Mo­že to bi­ti opa­sno, znaš. Za­mi­sli si­tu­a­ci­ju – ne­či­je di­je­te od, re­ci­mo, dva­na­est lje­ta, osta­ne sa­mo u ku­ći. Uklju­či so­ko­ća­lo u bo­ji, a iz nje­ga za­gra­ješ ti. I di­je­te se pre­pad­ne! Pa se po­sle đe­te­tu mo­ra ,,sa­li­va­ti stra­va''. I da­va­ti vo­de pre­ko ma­ši­ca, ne bi li se po­vra­ti­lo. Pu­sti vra­ga, ne pre­pa­daj đe­cu.
Ne­go, kad smo već kod tvo­je mr­žnje, ko­je ima za iz­voz u NA­TO ze­mlje, šta mi­sliš da je ma­lo una­pri­je­diš, pro­ši­riš? Da, re­ci­mo, osim Sr­ba i Ru­sa, poč­neš ma­lo mr­zje­ti i ne­ke dru­ge...? Da ne iz­ne­vje­riš svo­je po­li­tič­ke pret­ke.
Gle­dah ono­mad sni­mak tvog ve­se­log go­sto­va­nja u jed­noj emi­si­ji na hr­vat­skoj te­le­vi­zi­ji. Znaš ono kad ti se ta­mo­šnja omla­di­na smi­ja­še što ne go­vo­riš na in­gli­škom i što ne umi­ješ ko­ri­sti­ti kom­pju­ter. Da ti ka­žem, ja imam po­lov­ni lap­top, ku­pio sam ga kod Ško­mi­ja. I to je opa­sno! Dr­ži se ti, sre­ćo cr­no­gor­ska, po­da­lje od tih elek­tron­skih stvar­či­ca. Zra­če! Evo, vi­di me­ne – ko­ri­stim komp, ovaj me ozra­či pa mi sva­šta pa­da na pa­met. Pi­šem pi­sma ko­je­ka­kvim ti­po­vi­ma! Ko zna šta bi te­bi pa­lo na pa­met kad bi znao ka­ko se uklju­ču­je ovaj ka­stig. Mo­žda bi za­ra­tio s ne­kim, mo­žda bi po­že­lio da se ten­kom pro­vo­zaš do Du­brov­ni­ka, Mo­skve...do­bro de, Cr­na Go­ra ne­ma ni­je­dan tenk. Ot­kud znam? Pa da ima ko­ji ne bi ti iz­dr­žao da se ne po­hva­liš pred svo­jim vo­lje­nim osi­ro­ma­še­nim na­ro­dom. Ne bi onaj tvoj ju­nak one ok­to­bar­ske no­ći ju­rio gra­đa­ne Cr­ne Go­re po glav­nom gra­du ne­ka­kvim po­lov­nim ha­me­rom. Ne­go bi fi­no u tenk pa – oj ha!
Za­to – dr­ži se po­da­lje od kom­pju­te­ra. Kad si bez nje­ga ovo­li­ko uspje­ha po­sti­gao – mo­ći ćeš i ubu­du­će ne­ka­ko ži­vje­ti bez nje­ga. Pa je l? Ni­je ti tre­bao kad si nas ju­nač­ki oslo­ba­đao od mr­ske ti Sr­bi­je, kad si pri­va­ti­zo­vao ze­mlju, kad ono on­da kod En­gle­za po­di­že kre­dit od mi­li­on i po, da ti se na­đe.
Čuh kako si re­kao, dok si za­muc­ki­vao i pre­zno­ja­vao se kod onog ka­sti­ga od vo­di­te­lja, ka­ko bi vo­lio da ,,usa­vr­šiš'' en­gle­ski. Usa­vr­šiš! Pri­zna­jem, tad sam se na­smi­jao. Kao i ona omla­di­na u stu­di­ju. A na­smi­jah se kad si, opet za­muc­ku­ju­ći i kr­še­ći pr­ste svo­je go­spod­ske, re­kao da ne­maš ušte­đe­vi­nu, ni tvo­ji bli­žnji. I da ne vi­riš ni­kom u nov­ča­nik. Tad po­mi­slih – ne vi­riš ni­kom, ali si za­gr­mio u nov­ča­nik mno­gom! Na jed­nom od pro­te­sta (znam da te ne­što lec­ne kad ču­ješ ovu ri­ječ) jed­na go­spo­đa je iz­ja­vi­la di­rekt­no u ka­me­ru – ne mo­gu vi­še da je­dem pri­ga­ni­ca! Znaš li šta to zna­či? Ne znaš? To ti, pri­ka, zna­či da ne­ma šta dru­go. Je­du li se pri­ga­ni­ce u Mon­te Kar­lu? Je­du, vje­ro­vat­no. Al' tri pu­ta na dan – ne vje­ru­jem.
Mo­žda se pi­taš što te na­zvah La­žnim Go­spo­da­rem? Ob­ja­sni­ću ti. Sem mr­žnje, pr­va aso­ci­ja­ci­ja na tvo­je ime je laž. Znaš ono, kad si no­sio onaj džem­per­čić, za­kli­njao si se u te­ko­vi­ne svi­je­tle re­vo­lu­ci­je. Ne­du­go po­tom, po­če se za­kli­nja­ti u srp­stvo. Tad si raz­ve­zao svo­ju ras­ko­šnu mr­žnju. Mr­zio si bra­ću Hr­va­te, šah i ša­hov­ni­cu. I sve one ti­po­ve ko­ji su ta­da kli­ca­li sa­mo­stal­noj Cr­noj Go­ri. Tad su oni za te­be bi­li iz­daj­ni­ci. Opet ni­je pro­šlo du­go, tek ko­je lje­to, po­če iz­li­va­ti mr­žnju pre­ma sve­mu što je srp­sko! Ka­ko to? Kud is­pa­ri ono­li­ka hi­ste­rič­na lju­bav? Da ni­si evo­lu­i­rao? On­da Sr­bi, po tvom mi­šlje­ni­ju, po­sta­še iz­daj­ni­ci. Sa Hr­va­ti­ma se po­mi­ri, što je li­je­po. Al' ni­je li­je­po mr­zje­ti svoj na­rod. Ni­ti bi­lo ko­ji dru­gi. Od to­ga se do­bi­ja čir. Kad ma­lo bo­lje sa­gle­daš stvar, is­pa­da da su za te­be sko­ro svi sta­nov­ni­ci Cr­ne Go­re iz­daj­ni­ci.
Eto ot­kud ,,la­žni'' u tvom na­dim­ku. A sad ovaj dru­gi dio ,,go­spo­dar''. E, ta­ko te na­zi­va­ju mno­gi ko­ji te ne go­ti­ve i ko­je ni­si uspio da pot­ku­piš i upla­šiš za ove tri de­ce­ni­je. Na­rav­no, ne mi­sli ni­ko da si ti ne­ka­kav go­spo­dar, to je čist sar­ka­zam. Po­što ti ne­maš vre­me­na da či­taš ne­ka­kve mu­dri­ja­ške knji­ge, re­ći ću ti đe da na­đeš ob­ja­šnje­nje za ovu ri­ječ – MI­LAN VU­JA­KLI­JA lek­si­kon stra­nih ri­je­či i iz­ra­za, stra­na 1012. A i taj Vu­ja­kli­ja je bio ne­ki mu­dri­jaš, ka­žem ti. Sa­ku­pljao i ob­ja­šnja­vao ne­ka­kve ri­je­či umje­sto da pri­va­ti­zu­je, tran­zi­ci­ra, mr­zi... do­kon čo'jek!
Ne bih ti vi­še do­sa­đi­vao. Ako pro­či­taš ovo pi­smo, pre­po­ru­čio bih ti da se ma­neš mr­žnje. Ona sa­mo zlo do­no­si, i mr­zi­o­cu i omra­že­ni­ma. Okre­ni se lju­ba­vi, kao ja. Pa­zi ovo, no­sim sat od 30 eura. (ni bli­zu tvo­jim ro­lek­si­ma!) ni­kom ni­sam zlo na­nio (ko­li­ko se mo­gu sje­ti­ti), gdje god do­đem, a ne do­la­zim na pu­no mje­sta, do­če­kan sam osmi­je­si­ma. Ni­ko mi ne uz­vi­ku­je ime po gra­do­vi­ma cr­no­gor­skim. Ma­lo ko i zna za me­ne. Spa­vam mir­no. Ne mr­zim ni­kog. A? Mo­žda će ti to sa ,,go­spo­dar­ske'' vi­si­ne zvu­ča­ti smi­je­šno, ali me­ni je od­lič­no. A ako ne pro­či­taš ovo mo­je pi­sa­ni­je, ne­ka osta­ne da sam pri­čao sam sa so­bom.
A te­bi, je l' ti od­lič­no?